Šta je komparativ?

Danas nisam otišao na posao i zato sam dobio otkaz. Da sam otišao na posao, ne bih dobio otkaz. Dobijanje otkaza je komparativ u odluci da li otići na posao. Komparativ je svaka razlika između dve realnosti, jedne u kojoj je doneta jedna odluka i druge u kojoj je doneta druga. Sa druge strane, nekomparativno je ono što bi se svakako desilo. Ako odem na predavanje, pašće kiša. Kiša bi pala i da ne odem.

Ukratko, komparativ je razlika između činjeničnog stanja i kontračinjeničnog stanja. Komparativ je razlika između onog što je bilo i onog što je moglo da bude.

Reći da je nešto komparativno znači reći da se neka dobrobit (ili šteta) ostvaruje samo u jednoj od razmatranih opcija.

U čemu je problem u realnosti?

Ovako prost koncept me je dugo proganjao svojom komplikovanom realnošću. Kada razmišljam o tome da li je trebalo da upišem drugi fakultet, odgovor zahteva da uporedim prednosti i mane jednog fakulteta sa drugim. Problem je u tome što ne znam kako bi bilo da sam zaista upisao drugi fakultet. Možda bi me on smorio posle jednog semestra pa bih se ispisao, možda bih tamo upoznao nekog ko bi mi sredio mnogo bolji posao, možda bih bio student generacije jer me je gradivo toliko zainteresovalo… Znam samo o onome što se zaista i desilo, a izostanak znanja o tome šta bi bilo kad bi bilo upravo me gura u tu provaliju misli i kajanja za nečim što ne postoji. Neki ljudi u tom stanju provedu gotovo ceo život. Ta neizvesnost drugačije prošlosti o kojoj nemamo i ne možemo imati sigurnog znanja poziva nas da joj pripišemo šta god želimo, i mami nas da se stalno trudimo ne bi li nešto dokučili.

Komparativ postaje još maglovitiji kada iz mrtve prošlosti pređemo u budućnost koju valja proživeti. Da li da pročitam knjigu o formalnoj logici ili istoriji baroka? Poređenje onoga što ću dobiti postaje još teže nego na primeru nekog fakulteta, jer još uvek nisam pročitao nijednu od knjiga, i zato su mi oba ishoda nejasna i nesigurna, što je duplo gore od toga da je samo jedna strana nepoznata.

Koja rešenja postoje?

Naravno, sve ovo ne dokazuje ništa sem toga da ne možemo zasigurno znati apsolutno sve što će proizaći kao posledica neke odluke. Razumno je reći da realnost poznajemo donekle, i možemo predvideti kako bi nam se generalno dopalo da pročitamo neku knjigu, a da ne znamo sve o njoj. Na primer, ako se istoričar umetnosti dvoumi o tome da li da pročita knjigu o logici ili baroku, on može da se seti svojih pređašnjih iskustava sa čitanjem knjiga iz istorije umetnosti, i da zaključi da ga generalno interesuje bilo koja knjiga o umetnosti. Onda može da se seti i čitanja udžbenika iz matematike u osnovnoj školi, sa svim propratnim poteškoćama, i da zaključi da uopšte ne voli matematiku. Tako izbor postaje razuman i očigledan, bez potrebe za nekom apsolutnom istinom i ispitivanjem komparativa između knjiga do tankih crevaca.

Postoji i drugo, komparativnije i intuitivnije rešenje — pročitaj po glavu iz obe knjige i vidi šta ti se više sviđa. Ili, popričaj sa nekim ko je studirao jedan fakultet, i sa nekim ko je studirao drugi fakultet, pa uporedi koja priča ti zvuči bolje.

Kako su ta rešenja nedovoljna?

Znanje o tome koje knjige volimo, ili šta generalno preferiramo u odnosu na nešto drugo je po definiciji opšte, a ne specifično. To znači da ono ne može govoriti zasigurno o tome da li će nam se svideti, već isključivo govori o najverovatnijem slučaju na osnovu pređašnjeg iskustva. Začkoljica je to što su pređašnja iskustva određenim udelom oblikovana sistemskim distorzijama. Najprostiji primer sistemske distorzije je familiarity bias. Ljudi vole stvari samo zato što su im poznate, nezavisno od toga koliko im te stvari stvarno odgovaraju. Istoričar umetnosti bi tako pročitao knjigu o baroku samo zato što mu je udobnije i zvuči poznatije u kontekstu njegovog dosadašnjeg obrazovanja, iako bi mu možda knjiga iz logike značila više. Problem nije u tome da ponekad pravimo greške, već u tome što je naš sistem rasuđivanja ustrojen tako da ih pravimo često.

Komparativnije rešenje u obliku isprobavanja oba ne rešava iznete probleme već ih uvećava kroz confirmation bias (pristrasnost potvrđivanja). Počne li naš istoričar umetnosti da čita obe knjige, on će zaključiti da mu više odgovara ona o baroku posle jedne glave. To je zato što on već ima predubeđenje da će tako biti, pa će u uvodnoj glavi knjige o baroku primećivati samo lepe prideve, podrobne analize i tačne podatke, dok će u knjizi o logici primećivati samo ono što je teško, nezgrapno, nejasno i dosadno. Ljudi primećuju samo ono što žele da primete.

Zašto je kriv komparativ, a ne tupavi ljudi?

Može se reći da su ovo problemi pristrasnosti u ljudskom rasuđivanju, a ne problemi komparativa kao takvog. Kad bismo rasuđivali trezveno, ovi problemi bi prosto nestali.

Problem ruminiranja o prošlosti bi racionalnošću teoretski mogao da se reši, ali problem donošenja budućih odluka je nerešiv.

Da je problem samo u pristrasnostima, čovek bi mogao da digne ruke i kaže: Dobro, moje preference su oblikovane pristrasnostima, ali ja ću da nastavim da postupam u skladu sa njima i time ću da uživam. Meni je stvarno bilo lepše da čitam knjigu o baroku, bez obzira na uzrok mog uživanja. Samo što taj čovek ne zna i ne bi znao koliko bi uživao da mu ista ta pristrasnost ide na drugu stranu. Da sedne i pročita deset knjiga iz logike, možda bi mu jedanaesta bila još veći ćef.

Komparativ je šef pristrasnostima, jer su pristrasnosti komparativne. One se menjaju u zavisnosti od pređašnjih iskustava, a iskustva su oblikovana našim procenama o tome šta je bolje učiniti u komparativu.

Šta nam je činiti?

Jedna škola mišljenja zastupljena među racionalistima poput onih na lesswrong.com kaže: Ćuti i računaj. Za njih je spas u kvantifikaciji naših pristrasnosti, međusobnoj saradnji, računanju onoga što se može izračunati kao poslednjem putokazu u realnosti udavljenoj ličnim iskustvima.

Ta škola je ispravna, ali njena rešenja pomažu najviše u neličnim stvarima. Sve što smo do sada uspeli da izmerimo i kontrolišemo naučno na rigorozan način je upravo ono što je podložno razumevanju. Nauka koja nam daje meteorologiju i omogućava efikasniju poljoprivredu je kul, kao i nauka koja kaže da je 90% istoričara umetnosti preferiralo knjigu o baroku. Ona je nemoćna pred pitanjem o tome da li će se meni lično svideti knjiga.

Moj lični odgovor je da moramo načiniti skok preko prividno striktno racionalnog u intuitivno. Racionalno razmotriti sve opcije, staviti sve na papir, videti statistiku, i onda odlučiti po osećaju. Racio služi da uobliči osećanje i ojača intuiciju.

Za mene je matematika samo jedan vid razmišljanja, još jedan način da meditiram nad životom.

– N. N. Taleb, Varljiva slučajnost

Racio nam nalaže da je intuicija samo ogroman skup predubeđenja oblikovanih prethodnim iskustvima, i da je kao takva još podložnija svim distorzijama kojima se neiscrpno kritikuje racionalni um.

Možda je tako, ali je krajnja mera čovekovog života onaj osećaj koji dolazi iz duše. I zato se svaka odluka mora meriti po aršinima onog ko će nju živeti. Pravo pitanje nije da li će me ovaj fakultet učiniti srećnijim od onog već kada posle svega zamislim život posle jednog i drugog, u kom osećam mir?

Verujem, bez razloga koji bi zadovoljio nauku, da se duša može slušati i čovek usklađivati sa svojom suštinom. Verujem da je život u skladu sa sopstvenom suštinom svrha, a da je sreća na koju se odnosi problem komparativnosti vrlo promenljiva i varljiva.

Za mene je rešenje bilo da odbacim problem, ne tako što se pretvaram da imam rešenje, već tako što smatram da je sam problem nebitan. Ako mogu sebe da zamislim kako živim u miru u obe opcije, svejedno je. Ako sebe nikako ne mogu da zamislim kako živim u miru, menjam ceo koncept. Ako sebe mogu da zamislim lepo samo u jednom od scenarija, izbor je lak.

Finta je porediti opcije isključivo sa unutrašnjom predstavom i intuicijom, to jest odustati od poređenja opcija međusobno. Jedina razlika između finte i gluposti je u postupku dolaska do finte. Taj postupak razmišljanja i istraživanja daje i informacije i vreme da se intuicija prilagodi. Tako mozak meditira.

Ukoliko naposletku istoričar umetnosti pročita samo knjigu o baroku — on je čisti istoričar umetnosti i u skladu sa njegovim bićem je baviti se time skoro pa isključivo. Ako odluči da pročita knjigu iz logike, onda je on u duši gimnazijalac. Ako pročita obe, onda pretenduje na to da bude intelektualac.

Jedan savet za kraj

Mnogo sati mi je iščezlo u previranjima o tome šta bi bilo kad bi bilo, u iščitavanju raznoraznih studija i knjiga, u neizvesnosti poređenja dve opcije od kojih nijednu nisam lično doživeo. Ne mogu ni da se na tu činjenicu žalim, ni da se njome hvalim. Moj put je prosto bio takav.

Jedan grumen mudrosti koji mi je na tom putu pomogao odnosi se na situacije gde postoje dve mogućnosti, i u kojima se posle sveg razmišljanja nalaziš u dubokoj nedoumici.

Neka ti jedna strana novčića bude jedna opcija, a drugoj strani ostavi drugu opciju. Reši da uradiš onako kako novčić padne. Baci novčić i primeti kako se osećaš kada ga ugledaš nakon što padne. Nadanja i žudnje pre nego što padne, kao i težina ili lakoća u stomaku nakon što vidiš kako je novčić pao će ti otkriti ono što racio nije.