Kad se čovjek umori od ludosti on potraži snove.

Kad pronađe snove koje voli, lovi ih do smrti!

-Tekst sa nalepnice iznad pisoara u Splitu

Pomisli na svoj uzor. Taj uzor je opsednut svojim ciljevima, i više nego siguran da će ih postići ili premašiti. Zašto?

Zato što jaka posvećenost i samopouzdanje uzrokuju uspeh na pet načina.

Samo kroz opsednutost se kreće ka visokim ciljevima (1)

Koliko je teško postići i neki običan cilj poput traženja boljeg posla? Neophodno je ažurirati CV, poslati ga na mnogo mesta, dobiti odbijenice, naučiti nove veštine, impresionirati nepoznate ljude, voditi uvek iste odugovlačene pregovore oko plate, zivkati raznorazne veze, čekati nedeljama i mesecima… I plod tog truda je 17-18% na platu uz verovatno veća zaduženja, nov kolektiv i sistem koji zahteva adaptaciju. Zato novi posao traže samo ljudi kojima iz nekog razloga baš trebaju pare, bila to neka lična ambicija, dug ili porodica.

Sada zamislite šta bi moralo da se desi da neko poželi da postane predsednik zemlje, najbolji teniser sveta, direktor korporacije ili nobelovac? Potrebna je opsesija, i smisao koji je rađa, dovoljno jak da je neguje kao buktinju duboko u srcu. Zato su svi uspešni ljudi preokupirani svojim ciljem.

Ukratko, potreban je uzrok koji će uzrokovati san.

Samo kroz opsednutost se opstaje u borbi (2)

Zamislite neki drugi običan cilj poput imanja dece. On zahteva decenije posvećenosti, rada, nespavanja, brige, novca, vremena, prisutnosti, odricanja, idenja na priredbe, vucakanja po lekarima, a sve to garantuje da dete neće biti potpuni debil.

Sa racionalne strane svako bi poludeo dok ne odgoji bar i jedno dete. Zato je većini roditelja njihovo dete, sa ostatkom porodice, sama suština i poenta života. Zato im nije teško da im bude teško dok se dete po deseti put dere jer je dobilo paradajz koji mu se gadi za večeru, iako je juče plakalo jer nije bilo paradajza. Zato nastavljaju da idu na posao dok do dva ujutru strepe gde im je sin koji se po prvi put napio na početku srednje škole, i koji se ne javlja na telefon.

Imanje dece je jako čest i običan, a opet tako izazovan i dugoročan cilj. Zamislite samo tu buktinju koja je pokretala vojskovođe, pisce ili svece.

Naravno, postoji i podjednako tačno inverzno razmišljanje. Ljudi koji su odustali od teretane su oni kojima je vežbanje bilo bitno na nekom plitkom nivou izgleda, a opstali su oni kojima je vežbanje identitet ili put ka dugoročnom zdravlju. Za svaki od ovih puteva ka uspehu i cilju postoji i onaj suprotan, put ka neuspehu i dalje od cilja i smisla.

Ukratko, potreban je sanjar koji će nastaviti da ganja svoje snove.

Samo kroz samopouzdanje se prihvata poraz i nastavlja dalje (3)

Normalna osoba bi, poput Vas u ovom predstojećem političkom kontekstu, jednom ili dvaput izgubila izbore ili poverenje unutar partije i izašla iz politike. Samo se kroz, čak i deluzivno samopouzdanje, ostaje na poziciji nosača gajbica godinama, sa koje se (mada su male šanse) prelazi na umobolnu poziciju opštinskog poslanika, gde se vucaka po kafanama sa pola ovozemaljskog mulja da bi se (možda!) stiglo do okružnog savetnika za prosvetu, nakon čega sledi desetogodišnje ulizivanje kako bi se ušlo u republički parlament i dobila pozicija savetnika ministra, ako pretpostavimo mnogo sreće.

Onda sledi čekanje, još više sreće, ogovaranje, političko manevrisanje, naklonost vladaoca i sijaset drugih faktora kako bi se, mada je i to malo verovatno, uzela ministarska fotelja. U svakom trenutku vaša stranka može izgubiti izbore, preći u opoziciju i obesmisliti vaš trud vraćanjem na početak. I tako će sve trajati 25, 30, ili više godina, da bi možda i samo možda imali šansu da budete taj vladalac. Ko to može? Samo neko ko je iracionalno siguran da će uspeti, jer svi ostali racionalno razumeju da su šanse mnogo male i da te male nade iziskuju sve veće i veće žrtve na tom putu. Samo tako samopouzdan (ili lud) čovek može preći preko sve većih poraza koji se nižu karijerom, kakva god ona bila.

Ukratko, potreban je sanjar koji više veruje svojoj mašti no javi.

Samopouzdanje samo po sebi pleni poverenje i veru običnih ljudi (4)

Istina je da, uprkos prikazivanju obične osobe i njenih napora kroz ove redove, ta obična osoba obično i ne veruje u mnogo šta, pa traži vođu. Nekog ko zna put, nekog ko će narediti, nekog ko će sigurno voditi daleko od talasa i u zagrljaj luke. I to su uvek ljudi koji mnogo znaju, ili misle da mnogo znaju. Ljudi koji mnogo uspevaju, ili su sigurni da će uspeti.

Samopouzdanje i na mnogo glupljem nivou privlači pažnju i donosi uticaj. Ti ljudi stoje pravo, pričaju glasno, imaju ono nešto u očima. Tome se izgubljen čovek ne može odupreti, a zašto bi se i odupreo kad je takvom čoveku lakše udovoljiti? Kad je takvom čoveku lakše pružiti podršku i postati deo nečega smislenog?

Ukratko ću prokomentarisati nesigurne ljude u javnosti rečima mog bivšeg profesora:

Ako čak ni on sam ne veruje u to što priča, što bih ga ja slušao?

Može se i pristojnije reći da obični ljudi vole da prate velike sanjare i vizionare što čuče u njima.

Samopouzdanje autosugestijom uzrokuje uspeh (5)

Konkretni načini na koje autosugestija deluje su izvan dometa ovog teksta, ali je nama dovoljno to što je nauka pokazala (mada se vodi polemika o značenju tih rezultata) da:

1. Bolesnici koji veruju da će ozdraviti ozdravljuju, a oni koji veruju da će umreti umiru.
2. Oni koji veruju da će naći prijatelje nađu prijatelje, a oni koji veruju da će ostati usamljeni i ostaju usamljeni.
3. Sportisti koji veruju u pobedu i nasuprot fizičkim snagama pobeđuju, a sportisti koji ne veruju u pobedu gube.
4. Studenti koji veruju da su pametni će položiti ispit, a oni koji misle da su glupi će pasti.

Moje lično mišljenje je da objašnjenje leži u duši koja je već umorna i ne bi da se umara još više. Samim tim, ona odustaje vidi li (makar i prividnu) bezizlaznost svoje situacije; a kada duša vidi cilj i napredak za koji veruje da može i da joj je blizu, ona utroši i snagu za koju nismo znali, samo da bi sve dostigla. A kuda duša ide zavisi samo od toga šta mislimo o tome kojim putem valja ići.

Ukratko, snovi se ostvaruju i postaju stvarnost, ne znamo tačno kako i zašto, ali obrisi onoga što zamišljamo uvek završe na javi.

Zaključak

Odgovorili smo na pitanje iz naslova kroz pet načina na koje priroda prividno bira uspešne ljude iz redova opsednutih i samopouzdanih. Možda je korektnije reći da samo takvi ljudi opstaju u borbi za velika dela. Verujem da je mnogima lepo dok to čitaju, ali nedovoljno, jer tekst ne objašnjava kako da čovek pronađe smisao i samopouzdanje, pogotovo u tim količinama.

Naš boravak na ovoj planeti bio bi isuviše prazan i prost da se smisao nalazi tako lako. Zato neću tvrditi da sam dokučio ono što niko drugi nije, i ponudiću vam svoj stav ukratko.

Ako se dvoumiš, odustani. Ako misliš da ne možeš, odustani.

Ili ćeš u tom odustajanju videti provokaciju, i kroz nju, skriveni smisao; ili ćeš stvarno odustati i dobiti na vremenu, živcima i životu koji onda možeš provesti u radu na onome što zaista voliš.

Često gledam ljude, bilo to u parku, u kafiću, na odmoru, na poslu, u autobusu ili avionu. Sa tim sam počeo jer sam želeo da vidim kako je zaista drugima, i koliko mogu da dokučim izdaleka.

Prvo sam primetio da u kako zračiš tako privlačiš ima istine.

Kada sam opušten u šetnji vidim srećne mlade parove sa decom, prijatelje koji lagano treniraju zajedno, radnike elektrodistribucije koji su u potpunosti predani svom poslu kada rade, i skroz nezaintersovani za posao kada ne rade.

Kada sam ljut u kafiću vidim svađe, rasprave, ogovaranja, blud i nemoral. Sve me to iznova razljuti i rastuži. Prosto ne mogu da slušam kako većina ljudi traći svoje živote u potpunoj praznini i odsustvu smisla i cilja.

Kada sam snužden u autobusu vidim kako svi (kao i ja) nose slušalice, potpuno preokupirani svojim svetovima, bez trunke bliskosti ili društva drugog čoveka, sem umarajućeg fizičkog gužvanja po autobusu i njegovim trzajima prilikom zaustavljanja i ubrzavanja. Tada shvatam da su svi uvek tužni, znali oni za tugu duboko u sebi ili ne.

Istina iza ovih opisa ne leži u drugim ljudima, nego ja ono što vidim provlačim kroz svoja osećanja. Vidim ono što već vidim i ne vidim ono što ne vidim.

Iz kako zračiš tako privlačiš sam vremenom izvukao i drugu istinu.

Ako ja idem da se šetam kada sam srećan, a ostajem u kući ako sam tužan, verovatno i drugi ljudi imaju sličnu logiku. Zato je moguće da su ljudi u parku stvarno srećniji nego ljudi drugde, i da ih zato opažam kao srećnije.

Ovaj efekat se pojačava kada se sa njim kombinuje prvi efekat.

Posle zračenja i privlačenja primetio sam da svakom dam neku drugu priču. U većini slučajeva sve što znam o ljudima koja gledam sastoji se iz njihove odeće, visine, težine, pola, izraza lica, gestikulacija, pokreta i u pojedinim slučajevima kratkih razgovora koje vode sa drugim ljudima.Ti detalji me uzbuđuju jer otkrivaju ceo jedan svet, a istovremeno pozivaju na to da se još jedan svet zamisli kako bi se upotpunio onaj prvi.

Sve me ovo podseća na one estetične instagram postove gde devojka napiše po tekstić pored svakog prozora iz koga noću viri svetlost.

On uči za ispit iako je pao već pet puta.

Neko pored njega ne može da zaspi jer je upravo raskinuo sa devojkom.

Bračni par ispod zajedno radi noćnu smenu online iz kuće.

U stanu pored je svetlo ostalo uključeno kada su otišli na letovanje pre pet dana.

I tako dalje…

Konačno sedam da počnem nešto važno i odjednom me žulja kaiš, smetaju mi veštačka svetla, spava mi se, mrzi me i osećam jaku sramotu.

To je zato što se plašim da će rezultat truda biti manjkav, da će me svi ismejati jer ono što pravim ne valja. Čak i da neuspehom naučim nešto, to verovatno neću imati prilike da primenim jer se tim verovatno više neću baviti, a za to iskustvo moram da platim mnogo, jer neuspeh povlači sa sobom odricanje od lažne slike o stručnosti i uspešnosti u glavi kao i menjanje javne slike o meni.

Boli me stomak, osećam nezasitu žeđ, odjednom mi stižu poruke na koje moram da odgovorim odmah, gubim koncentraciju.

Istina je mnogo prostija od pređašnjeg opravdanja: u stvari i ne mislim, samo strepim, osećam opasnost i napetost u celom telu. A sve to prolazi čim odustanem od neke ideje, koja bi, da budem iskren, verovatno propala. Da se rešim ove groznice dovoljno je samo da se vratim u stanje u kome sam bio. Ovakvu pustaru u glavi, u kojoj nema ni kapi kreativnosti ili strasti, ni drugih ljudi da priskoče upomoć, ni mudre reči, ni budućnosti sem beskonačnog peska, poseduje svako od nas.

Muti mi se vid. Odustajem. Vraćam se svakodnevici i odmah mi je bolje. Znam i osećam, negde duboko u kosti na potiljku, da sam nešto izgubio, ali to više nije važno.

Ovo je bila moja priča kada sam počeo (i prestao) da sviram gitaru, komponujem muziku, debatujem, studiram, dižem tegove, trčim, čitam knjige u čitalačkom klubu…

Nekima od ovih stvari sam se vremenom vratio, a neke sam zauvek napustio.

I, zašto je onda kvalitet nebitan na početku? Zato što je najbitnije ne odustati na početku, istrajati pored: suprotne navike, sramote, (samo)osuđivanja, sporih rezultata, neizvesnosti, i same težine utkane u novu aktivnost.

Moja poruka u jednoj rečenici je prosta; već te sputavuju i odvlače nazad u pustaru mnogi zli dusi, ne budi svoj zli duh.

Drugi razlog

Postoji i mnogo prostiji razlog iza nebitnosti početnog kvaliteta.

Kvalitet se može unaprediti i nakon što se počne, ali se prvo mora početi. Zato je bitnije ispuniti taj preduslov. Čak je lakše unaprediti kvalitet nakon početka i nekoliko neuspeha, jer je iskustvo potkovano teoretskim znanjem mnogo jače od čiste teorije i planiranja savršenstva.

Dodatna prednost počinjanja je u tome što tada drugi ljudi mogu da daju povratne informacije i time unaprede priču svojom perspektivom. Čovek ne može lepo da sagleda sebe i svoje napore, i zato je povratna informacija sa strane neprocenjiva.

Na kraju krajeva, sa racionalne strane, ako pravimo nešto što će drugi videti, mi obično to pravimo zbog njih, i zato je najrelevantnije šta oni kažu o tome kako poboljšati ono što im dajemo.

Polemika

Neko se može u potpunosti složiti sa gore napisanim i nastaviti po starom, jer problem nije u znanju, već u tome kako da se osećamo u skladu sa tim znanjem.

Iz dosadašnjeg iskustva našao sam nekoliko rešenja.

1) Uradi to bez obzira na osećanje

Često se ponašanje mora promeniti pre osećanja, i zato je, kao što kažu, početak najteži. Način da se ono stavi po strani je da se potpuno i besprekorno udubi u sam rad i čin, što može biti vrlo lako ako se radi o nečem smislenom, a ako to nešto nije smisleno, zašto ga uopšte radite?

Lično se stalno podsećam na to šta će se desiti nakon ovoga, kao i na to da i u samom procesu, čak i kad je bolan, postoje mali užici koji se hvataju krajičkom oka.

2) Napravi naviku

Jednom kada se uspostavi navika, ni osećanja ni navodno racionalni kalkulus više nisu bitni. Zato mi je jako bitno da na YouTube kačim svake srede, na blogu pišem svakog ponedeljka, na instagramu objavljujem jednu sliku nedeljno… Naravno, navike u zavisnosti od aktivnosti imaju i druge benefite, ali je u ovom tekstu fokus na to kako početi.

Kvalitet je na početku nebitan, jer počeci služe da se on gradi i razvija kroz iskustvo i naviku.

Napomena: Izneti uvidi najprimenjiviji su u kreativnom kontekstu, stvaranju umetnosti, ili pri počinjanju nekog drugog hobija poput stranica na mrežama. Postoje i konteksti u kojima je ovaj način razmišljanja kontraproduktivan poput bilo koje grane inžinjeringa gde je ključno da se radi bezbedno, ili nepovratnih odluka vezanih za zdravlje.

Britanska parlamentarna (BP) debata i njena brojna takmičenja postala su opsesija kako za studente tako i za srednjoškolce, a uhvatila se i sa mnom u kolo.

Posle tri završena kursa akademske debate, dva održana kursa iz iste i jednog svetskog prvenstva, sve češće se prilikom vraćanja sa radionice, turnira, sparinga ili treninga zapitam donosi li (mi) ona više štete nego koristi?

To pitanje bi bilo očigledno dosadno da se uzima u obzir cela debata, sa svojim izvanredno pametnim i preduzimljivim ljudima i težnjom da takmičare poduči kako da se nose sa gubitkom i iznenađenjima. Zato ću se baviti samo time da li me debata uči da bolje mislim.

Realnije promene u procesu razmišljanja

Mačkić mi je na jednoj kućnoj žurci rekao da je njemu najviše upalo u oko kako debata ubija koncept jednoznačne posledice koja nastaje iz uzroka. To znači da debata ubija razmišljanje da ukoliko se desi A sledi B. Primer: Ako vežbam, napraviću mišiće. Debata ovakav način razmišljanja zamenjuje probabilističkim razmišljanjem. Ako se desi A sledi B sa verovatnoćom C u kontekstu D i pod uslovom E. Primer: Ako vežbam napraviću mišiće skoro sigurno u kontekstu zdravog života (spavam normalno, pijem dovoljno vode…) i pod uslovom da unosim dovoljno proteina zdravom ishranom; mada postoji i mala šansa da ne napravim mišiće (ako mi vežba ne opterećuje mišiće dovoljno).

Moć probabilističkog razmišljanja je u njegovoj mogućnosti da opiše komplikovane stvari, i da pritom prizna da u većini slučajeva ne možemo znati sa sigurnošću koja će biti posledica postupka, i da čak sa kontekstom i ograničenjima postoji šansa da se stvar izjalovi ili ne desi usled nekih faktora koje nismo uzeli u obzir, ili za koje uopšte nismo znali da postoje.

Snaga je i u priznavanju poznatih nepoznatih tj. faktora za koje znamo da utiču ali ne i u kojoj meri, kao priznavanju nepoznatih nepoznatih, tj. faktora za koje i ne znamo da postoje, a kamoli kako utiču.

Ovakav iskorak podstiče radoznalost i omogućava da se razreši velik broj prividnih protivrečnosti gde neki postupak jednom prilikom ima jednu posledicu, a drugom prilikom drugu posledicu koja može biti i suprotna od prve, time što se prepoznaju dodatni faktori koji utiču na to šta su posledice postupka A.

Prva promena koja debaterski um približava stvarnosti je probabilističko razmišljanje, a druga je navika i uvežbanost da se primenjuju prosti mentalni modeli.

Debateri se često naizgled frljaju izrazima poput: nema komparativa, analiza podstreka ne znači ništa bez kapaciteta i sličnim.

Ostatku sveta se, makar bez dodatnih objašnjenja, ove fraze čine poput vradžbina koje čine da sudije nešto naškrabaju i ponove iste reči u presudi.

U stvarnosti su to prosti mentalni modeli, tj. načini shvatanja sveta, koji ukazuju na najčešće greške u razmišljanju. Nemanje komparativa je samo koncizan način da se ukaže na to da ništa nije dobro ili loše u vakuumu, ne možemo reći da je loše što neko pije kocu bez šećera ako je alternativa za tu osobu obična koca – jer ona ima naviku da pije neko piće već godinama i ne može da samo pije vodu koja je najbolja opcija.

Takvih modela ili vradžbina ima na desetine u debati, i kroz kratko vreme pripreme, ograničeno trajanje govora i potrebu da se sudijama prenese što više informacija na što intuitivniji način, oni se razvijaju tako ih prosečan debater može primeniti skoro automatski i bez mnogo muke.

Prosti mentalni modeli i njihove vradžbine vežbaju ljude da brzo i lako razmišljaju bolje. Ne optimalno, ne apsolutno tačno, ali bolje u smislu da su njihovi mentalni modeli kada predvide šta će se realno desiti kad bi se desio događaj A, u svojim razmišljanjima i nagađanjima bliži nego pre debate. Zato je naslov ovog dela teksta Realnije promene u procesu razmišljanja.

Nerealnije promene u procesu razmišljanja

Ovaj deo teksta zanemariće sve maligne promene koje nastaju usled toga što ni debateri ni sudije nisu prosečne ili medijalne osobe, i što time debata nagrađuje kalibraciju i približavanje mentaliteta ka sudijskom, a ne realnom. Mislim da je to fer, jer se radi o društvenoj a ne intelektualnoj boljci koja je specifično vezana za debatu.

Prvi i najveći problem je epistemiološka neiskrenost. Po pravilima debate statistike i studije nisu ubedljivi dokazi sami po sebi, što dovodi do smešnih situacija u kojima sudije ne veruju da bugari i albanci žive u Severnoj Makedoniji jer nemaju strukturalne razloge zašto je to tako, ili situacije u kojima se timovi gađaju brojevima kako bi dokazali da SAD ili Rusija imaju više aviona što im daje mogućnost da (ne)napadnu Nemačku. Pravila debate tako stvaraju okruženje u kojima se istraživanje na različite teme skoro i ne nagrađuje, jer su izmišljanje i laganje nekad čak i ubedljiviji jer sa sobom nikad ne donose kontraintuitivne zaključke ili tačne ali teško dokazive pretpostavke koje nauka i statistika vuku. Čak i kad ništa od ovoga nije slučaj, u sobama punim iskrenih ljudi, nagrađuje se vrlo plitka i prosta argumentacija i epistemiologija. Što je lepo i korisno kada pre debate neko nije imao pojma da tema postoji, a kamo li šta da misli o njoj, ali dovodi do stagnacije vrlo brzo kada naučimo išta o temi.

Drugi problem je težnja ka status quo (SQ) idejama i argumentima. Gadno je što se ovaj problem dešava na dva nivoa. Prvi nivo je direktna posledica toga da smo, kada raspravljamo o prošlosti, jako sigurni kakve je posledice istorijska odluka imala, a vrlo nesigurni kakve bi posledice imala drugačija odluka. Voda se pritom dodatno muti činjenicom da događaji, ljudi i okolnosti međusobno interaguju na brojne i čudne načine, tako da ne možemo predvideti dugoročne posledice čak i neke male promene. Na primer, kada neko zagovara da bi bilo bolje da je osoba X umesto aktuelnog premijera na vlasti, branioci premijera se uvek mogu uhvatiti kako je on (kao da je to lično radio!) izgradio Y kilometara puteva i obnovio Z bolnica, kao i da su to činjenice i posledice stvari koje su se već desile. Sa druge strane, kažu ljubitelji trenutnog premijera, ne možemo znati da li bi osoba X mogla da toliko postigne, a uz to bi i osoba X krala, možda i još više od premijera! Ta reč, sigurnost, lažno ušuška um i kao da ga pošalje na spavanje, i na emotivnom nivou i na intelektualnom nivou.

Drugi nivo na kome se dešava težnja ka SQ idejama je struktura suđenja. Za neupućene, u BP debati sami takmičari daju ocene sudijama, ali se mnogo više gledaju procene ostalih sudija iz istog panela. Dakle, sudije međusobno dele jedni drugima ocene na osnovu toga koliko se slažu sa presudom i koliko se slažu sa razlozima koje drugi imaju kao obrazloženje presude runde koju su svi zajedno slušali. Na osnovu tih ocena i mišljenja sudije ubuduće dobijaju prestižnije (predsedavajuće uloge, uloge u finalu ili polufinalu) ili manje prestižne uloge, što za posledicu ima da dugoročno ostaju da (nam) sude sudije sa relativno visokim ocenama. Problem je u tome što proces ocenjivanja bira sudije koje nisu kreativne, i koje, mnogo bitnije, nisu spremne da izađu izvan okvira onoga što su već čuli i uzmu druge ideje i argumente u obzir. Kalkulacija je za svakog pojedinačnog sudiju prosta: veća je verovatnoća da dobijem višu ocenu ako me ti čudni argumenti nisu ubedili, i zato neću protivrečiti ostalima, jer je velika šansa da njih čudni argumenti nisu ubedili čime bi mi dali nižu ocenu na osnovu moje drugačije presude. Bolna začkoljica je što nije neophodno ni da je percepcija ostalih sudija kao ljudi koji nisu poverovali u čudni argument tačna, već je dovoljno da je ona pristuna. Još bolnija kvaka je što nije potrebno da iko od sudija razmišlja ovako svesno, sistem nagrađuje i sudije koje ovako razmišljaju podsvesno. Efekat drugog reda je što se nagrađuju debateri koji razmišljaju u skladu sa već iznetim, i pričaju takve argumente, što dalje još više selektuje i sudije i debatere na pomenut način.

SQ težnja u debati i njene posledice bile su katastrofa po ljudski rod: (p)održava se jednoumlje, ubija raznovrsnost političke misli, znatno smanjuje dijalektika kroz koju se dostižu bolje ideje jer se ograničavaju ideje koje se mogu izneti uopšte, debateri (a naročito srednjoškolci) se ubacuju u nezdrave šablone gde ne uče da misle već uče magične vradžbine koje su ubedljive sudijama iz njima nepoznatih razloga.

Izbor kao rešenje

Potrebno je napraviti izbor na dva dobra nivoa kako bi debata bila dobra.

Prvi nivo je vrlo prost ali i neintuitivan zagriženim debaterima, i to je: izlazak iz striktno debatnih krugova i učestovanje u drugim intelektualnim krugovima i razgovorima ili društvu uopšte, čime se ideje i koncepti iz debate potvrđuju i pobijaju kao nešto što je u opštem slučaju tačno ili dobro.

Drugi nivo je korišćenje kefala i dovođenje određenih stavova o logici i epistemiologiji do apsurda. Na primer, SQ težnje u debati na kraju svih krajeva ukazuju da nema ničeg novog pod Suncem, i da nemamo šta tražiti u izgradnji sistema koji do sada nisu postojali, što je očigledno netačno, i kao takvo se može odbaciti.

Zaključak

Sve ovo zvuči dobro, ali kao da se dobrobiti debate mogu ostvariti samo tako što se debata kao aktivnost praktikuje u manjoj meri i sa začkoljicama.

Zašto se dobre strane debate ne mogu prirodno istaći a loše strane ne mogu izbledeti vremenom?

To pitanje je puno pretpostavki, i moj odgovor bi bio da je njegova pretpostavka da se mane debate ne mogu prirodno rešiti neispravna. Dovoljno bi bilo, na primer, da mala grupa principijelnih i relativno poštovanih sudija ne bude ucavljeno i sluša debatere koji pričaju navodne ludosti. Ili, da se promeni kriterijum po kojem se sudije i njihove runde biraju. Ostajem štur kako bih podstakao razmišljanje i diskusiju.

Moj poslednji odgovor na pitanje iz naslova je da je debata dobra za mozak onoliko koliko smo umereni u tome kako se ponašamo unutar nje, i koliko se umereno ponašamo u odabiru koliko joj vremena, ljubavi i truda posvećujemo. Na operativnom (skoro fonovskom) nivou rekao bih da je vrlo korisno pratiti i usvajati debatu kroz kurs debate prve dve godine, posebno za mladi um, ali i da je optimalno debatovati manje od pet turnira godišnje, a nikako sve turnire koje nam domaći i strani organizatori brižno nude, ako je cilj intelektualni boljitak.

Logika iza preporuke je vrlo prosta i zasniva se na zanimljivoj vrsti selekcije. Prve dve godine dovoljne su da se nauče svi koncepti koji su korisni i u debati i u životu, s obzirom na to da od treće godine bavljenja debatom kreće napredni kurs koji se više fokusira na stvari koje cene većinom samo sudije i ostali debateri. Nakon usvajanja koncepata, oni će se, ako su stvarno korisni, koristiti i primenjivati izvan debate, u školi, na fakultetu, na poslu, u radovima… Oni koncepti koji nisu korisni prirodno će sresti zaborav u umu debatera. Debatovanje pet turnira godišnje izuskuje deset dana godišnje, što je dovoljno da se održi kontakt sa starim debatnim prijateljima i obnavlja jasnoća govora ili neki drugi element intelekta koji se može vežbati najefektivnije na debati, ali nedovoljno da neko postane opsednut debatom, debatnim uspesima, i time šta sudije vole.

Hedonostička traka je opis one fraze, čovek se na sve navikne. Iza floskule stoji mučna poruka da ne možemo biti srećniji – jer ako se naviknemo na nešto dobro, više to i ne osećamo. Logički je tačan i naizgled suprotan zaključak, dugoročno ne možemo biti ni nesrećniji.

Teorija opisuje lična osećanja nakon velikih promena u životu, ali ne i zašto se osećamo tako, sem na najosnovnijem nivou. Neću vas zamarati uprošćenim objašnjenjem o tome kako se na ćelijskom nivou receptori desenzitizuju vremenom, tj. zahtevaju više stimulacije kako bi dale isti hemijski odgovor.

Monalizanski osmeh hedonističke trake po pitanju smisla i uzroka sreće nije slučajan, već ističe metode kojima se ona proučava – naučno i od strane psihologa, daleko od pronicljivih očiju filozofa.

Naučna literatura ukazuje na to da ni razvod ni brak dugoročno ne utiču na sreću većine ljudi, ali utiču na zadovoljstvo i dobrobit u širem smislu. Druga studija pokazuje da se čovek nakon amputacije noge vrati na osnovni nivo sreće posle već osam nedelja. Treća piše o tome kako unutrašnji lokus kontrole uz niski neurotizam i visoku otvorenost najviše utiču na lični doživljaj zadovoljstva. To su problemi nauke koja lepo opisuje i objašnjava ono što je tu, ali ga nikako ne uklapa u kontekst i mudrost o tome kako treba živeti i zašto.

Žvaćući misli o hedonističkoj traci naleteh na nemir. Ako uzmem da svakog dana trčim određen broj krugova oko parka, isprva mi je teško i mišići mi rastu kao i zapremina pluća ili efikasnost mitohondrija. Međutim, vremenom postaje subjektivno lakše jer se telo prilagodilo, što je medveđa usluga, jer onda stagniram. Za vežbanje i efektivan napredak je potrebno povećavati opterećenje često (eng. progressive overload). Problem je što sa tim povećanjem optrećenja opet dolaze bolovi u mišićima, manjak daha, umor, napor… Veći problem je što se isti princip primenjuje i na učenje za ispit, i na napredak u poslu, i na sve ostalo što čovek ište da nauči.

Pred nama su tri pouke:

1. Dugoročno ne možemo biti srećniji od nekog tamo proseka.
2. Ne možemo biti ni nesrećniji.
3. Napredak zahteva stalno povećanje intenziteta i neprijatnosti koje ono donosi.

Spojimo li prvu i drugu, dolazimo do zaključka da ako gledamo samo puku sreću, i nije bitno što činimo ili koliko smo dobri u nečemu.

Pridružimo li prvoj treću, dobijamo utisak da sebe izlažemo poteškoći kako bi se zavrteli u krug i završili na start liniji.

Druga i treća teza usmeruju na nadahnutije vode – lave, svakako te (ne) boli, samo ti biraš da li si posle bola bolji.

Tri protivrečne rečenice roje se i ne usmeravaju ka mirnoj obali, već nas odvlače ka pučini, sličnije vetrovima oluje nego pesmama sirene. Moramo ih ili pobiti ili prihvatiti. To su dve suprotnosti hedonističke trake; praznina njenog smisla koja nam ne obrazlaže zašto da se uopšte osvrćemo na nju, i efektivna vežba koja opisuje stanje napretka kao često neugodno. Svaka od njenih suprotnosti postoji u svojoj dimenziji, i zato te dve suprotnosti nisu međusobno suprotne već samo drugačije.

Kada ne mogu da se iskobljam iz ambivalentnosti, obično je to zato što brkam dve stvari. Kontradikcija nastaje kao bezumno i nasilno mešanje dve čiste istine koje tako prave tamnu i mutnu močvaru.

Verujem da smo u ovom slučaju pomešali puku sreću sa smislom – eudaimoniji. Skokom koji je napravio i Aristotel mnogo pre nas možemo pokušati da preskočimo močvaru i zagazimo u potpuno drugačiju i čistu reku, kao po prvi put. Prvi korak ka tome je da preformulišemo pouke u skladu sa tim da li se odnose na trenutni osećaj bola ili sreće (poput uboda igle kad se vadi krv ili zadovoljstva prilikom jela), ili se odnose na zadovoljstvo smislenog života koji je mnogo teže opisati. Možda ste to zadovoljstvo okrznuli nakon što ste umorni od celodnevnog nošenja nameštaja bratu da se useli u novi stan legnete u krevet i znojavi i nikakvi i zadovoljni. Ili ste u trenutku napustili sve svoje brige na poslu kad ste shvatili da je porodica najbitnija, da je preostalog vremena sa starijima sve manje, a nadolazećih lepih trenutaka sa mlađima sve više.

Tri čistije pouke:

1. Trenutna sreća se može menjati iz trenutka u trenutak, ali se dugoročno naviknemo na lepe stvari poput besnog auta i vratimo u prosečno stanje.
2. Trenutna sreća se može menjati iz trenutka u trenutak, ali se dugoročno naviknemo na ružne stvari poput razvoda braka i vratimo u prosečno stanje.
3. Napredak u cilju zadovoljstva (smisla, eudaimonije) zahteva stalno povećanje intenziteta i neprijatnosti koje ono donosi.

Njihovo spajanje i življenje ostavljam nam kao nešto što postoji isključivo u praksi. Praksa (tj. neposredno iskustvo izmereno naukom) je utvrdila postojanje hedonističke trake i efektivnog vežbanja, a uz to ih je potpuno zbunila i usmerila protiv nas samih, teorija nam je razlučila istinu od mudrosti, što nam ponovo ostavlja praksu da sprovede te uvide, do nove zbrke i igre.

Zašto se samo ne adaptiramo na osećaj smisla kao što se adaptiramo na hedonističke draži?