Zablejao sam u većem društvu i osetio tupu nervozu koju donose dvojica balvana u nedefinisanom i neverbalizovanom sukobu. Zaključio sam dve stvari: da bi bleja bila mnogo bolja kad bi samo mogli da pričaju i reše stvar, i da sam mnogo bolji od njih jer ne ćutim u takvim situacijama. Nije prošlo ni nedelju dana od tog popodneva do popodneva koje sam proveo pišući istu poruku nekom trećem na deset načina, da bih na kraju odustao od poruke i odugovlačio situaciju sa sve „težinom” na dnu stomaka. Tada sam se osećao glupo i šuntavo, delom zbog misli koje su mi govorile da sam iznad toga.

Arogancija je, naravno, neprijatelj broj jedan kada se radi o otvorenoj komunikaciji. Dizanjem nosa se predajemo pre nego što do borbe i može da dođe, uvereni da nemamo koga da pobedimo. To proističe iz uverenja da nas ne bi pokolebali tuđi jadi, i naravno da ne bi, jer su to lične stvari koje i nastaju usled ličnog manjka načina da se one razreše. Bio sam kao riba koja se smejala majmunu što ne zna da pliva, dok nisam dobio zadatak da pojedem bananu.

Po prolasku naleta samosažaljenja pozvao sam devojku, izjadao joj se, a ona me je zauzvrat tešila i nudila dobronamerne savete. Osećao sam se bolje, a da nisam ni znao da sam ispao majmun,

Sve što rešava simptom bez rešavanja bolesti mora se koristiti pažljivo i svesno. Uzeo sam dupli brufen i nastavio da udaram glavom u zid. Zamenio sam ulogu, ali sam ostao u goroj poziciji.

To je bio početak mog izbegavanja, koje je preko samosažaljenja i jadanja dovodilo do utehe i brufena, dok je bolest napredovala. Najverovatnije je da su i moji drugari na onoj bleji bili u ovoj fazi. Tek nakon što sam izbegavao nedeljama sam to prepoznao, i to u nekom stanju između jave i sna, gde se svest i nesvesnost smenjuju. Jer niko ne voli izbegavanje i onaj osećaj da nešto vreba, samo je pitanje toga koliko se više ili manje ne voli otvorena komunikacija, tj. njeni ponekadašnji gorki plodovi.

Par nedelja posle toga sam se ohladio i ohrabrio da pošaljem poruku. Nosila je isti prijateljski ton kojim sam se uvek obraćao tom liku. Posle par sati on je odgovorio, jedva ničim osim „ok, jbg brt”. Bio sam ljut, jer tada nisam hteo da vidim da je poruka bila preblaga i verovatno je mom sagovorniku ukazivala na malecni problem (hteo sam pravo izvinjenje i rešenje), dok je moj problem ipak bio nešto veći, i velikim delom uvećan izbegavanjem.

Osećao sam se loše jer sam bio preblag, što nije omogućilo otvorenu komunikaciju, već samo drugu zabludu koja je bila marginalno bliža istini.

Odlučio sam da nešto naučim iz tog iskustva, a i bio sam previše ukaljan u nekom pogledu, pa sam sledeći put eksplodirao na bleji uživo sa tim likom. Razmenili smo sve po redu: prezrive poglede, uvredljive šale koje su šale samo ako ih onaj drugi isproziva, zajedljiv ton, povišen ton, (ne)ironične uvrede, prekid kontakta… Bio sam isuviše tvrd, i to iz pogrešnih razloga.

Na kratko sam bio ponosan jer sam dobio nešto: ponos, ili asertivnost, ili snagu, u svakom slučaju nešto tog žanra…

Skratiću peripetije, vreme, razmišljanja i neprijatna međuvremena.

Posle nekoliko meseci smo se pomirili. Pričali smo iskreno, neosuđujuće, sa primerenim pokazivanjem naših stvarnih osećanja, ali i uz dobru dozu racionalnosti, dok smo zajedno gledali kako da rešimo problem umesto ljutito jedan u drugog.

To smo uspeli tek nakon što smo istrošili sve pogrešne opcije: aroganciju, neprepoznavanje problema, izbegavanje problema, preblage poruke, preagresivne poruke i ko zna šta još… Neprijatelji otvorene komunikacije!

Lepi deo ne mogu opisati jednako detaljno kao ružan. Možda Tolstoj ima pravo da sve lepe porodice liče dok je svaka nesrećna takva na svoj način, ali sam ja uveren da svi činimo iste gluposti nasuprot našim dobrim odnosima koji se međusobno razlikuju jer proističu iz jako ličnih okolnosti (koje su opet posledica univerzalnih mudrosti primenjenih na datu situaciju).

Problem se nije rešio sam od sebe, ali patnja koju smo međusobno stvarali i ćutanjima i postupcima je od tad prekraćena.

---

Zaključak:

Iako u društvenom smislu neprijatelji otvorene komunikacije nalaze svoje uporište u medijima, institutima, parlamentu, školama, mesnim i kućnim zajednicama; mi danas možemo promeniti samo sebe, i samo kroz menjanje sebe možemo udariti temelje njihovoj sutrašnjoj promeni.

Fokusirao sam se na greške više nego na rešenje jer smatram da ga nema(m). Ta bolesna obrnuta logika je i najtačnija logika dostupna ljudima: da postoji lako i koncizno rešenje, problem bi uveliko bio rešen, pa ne bi bilo redova teksta o tome. Zato je većina problema kojima se bavimo tako turobne prirode.

Zato volim održavanje otvorene komunikacije i kao principa komunikacije i kao prakse. Malim neprijatnostima do velikih rešenja. Izbegavaj izbegavanje. Uradi taj mali i živčan, ali ne i velik neprijatan razgovor. Da, uradi to, manje zbog malog rešenja i olakšanja, a više zbog navike, poštovanja i principa.

Održavaj svest kao preduslov za spoznaju i promene.