Britanska parlamentarna (BP) debata i njena brojna takmičenja postala su opsesija kako za studente tako i za srednjoškolce, a uhvatila se i sa mnom u kolo.

Posle tri završena kursa akademske debate, dva održana kursa iz iste i jednog svetskog prvenstva, sve češće se prilikom vraćanja sa radionice, turnira, sparinga ili treninga zapitam donosi li (mi) ona više štete nego koristi?

To pitanje bi bilo očigledno dosadno da se uzima u obzir cela debata, sa svojim izvanredno pametnim i preduzimljivim ljudima i težnjom da takmičare poduči kako da se nose sa gubitkom i iznenađenjima. Zato ću se baviti samo time da li me debata uči da bolje mislim.

Realnije promene u procesu razmišljanja

Mačkić mi je na jednoj kućnoj žurci rekao da je njemu najviše upalo u oko kako debata ubija koncept jednoznačne posledice koja nastaje iz uzroka. To znači da debata ubija razmišljanje da ukoliko se desi A sledi B. Primer: Ako vežbam, napraviću mišiće. Debata ovakav način razmišljanja zamenjuje probabilističkim razmišljanjem. Ako se desi A sledi B sa verovatnoćom C u kontekstu D i pod uslovom E. Primer: Ako vežbam napraviću mišiće skoro sigurno u kontekstu zdravog života (spavam normalno, pijem dovoljno vode…) i pod uslovom da unosim dovoljno proteina zdravom ishranom; mada postoji i mala šansa da ne napravim mišiće (ako mi vežba ne opterećuje mišiće dovoljno).

Moć probabilističkog razmišljanja je u njegovoj mogućnosti da opiše komplikovane stvari, i da pritom prizna da u većini slučajeva ne možemo znati sa sigurnošću koja će biti posledica postupka, i da čak sa kontekstom i ograničenjima postoji šansa da se stvar izjalovi ili ne desi usled nekih faktora koje nismo uzeli u obzir, ili za koje uopšte nismo znali da postoje.

Snaga je i u priznavanju poznatih nepoznatih tj. faktora za koje znamo da utiču ali ne i u kojoj meri, kao priznavanju nepoznatih nepoznatih, tj. faktora za koje i ne znamo da postoje, a kamoli kako utiču.

Ovakav iskorak podstiče radoznalost i omogućava da se razreši velik broj prividnih protivrečnosti gde neki postupak jednom prilikom ima jednu posledicu, a drugom prilikom drugu posledicu koja može biti i suprotna od prve, time što se prepoznaju dodatni faktori koji utiču na to šta su posledice postupka A.

Prva promena koja debaterski um približava stvarnosti je probabilističko razmišljanje, a druga je navika i uvežbanost da se primenjuju prosti mentalni modeli.

Debateri se često naizgled frljaju izrazima poput: nema komparativa, analiza podstreka ne znači ništa bez kapaciteta i sličnim.

Ostatku sveta se, makar bez dodatnih objašnjenja, ove fraze čine poput vradžbina koje čine da sudije nešto naškrabaju i ponove iste reči u presudi.

U stvarnosti su to prosti mentalni modeli, tj. načini shvatanja sveta, koji ukazuju na najčešće greške u razmišljanju. Nemanje komparativa je samo koncizan način da se ukaže na to da ništa nije dobro ili loše u vakuumu, ne možemo reći da je loše što neko pije kocu bez šećera ako je alternativa za tu osobu obična koca – jer ona ima naviku da pije neko piće već godinama i ne može da samo pije vodu koja je najbolja opcija.

Takvih modela ili vradžbina ima na desetine u debati, i kroz kratko vreme pripreme, ograničeno trajanje govora i potrebu da se sudijama prenese što više informacija na što intuitivniji način, oni se razvijaju tako ih prosečan debater može primeniti skoro automatski i bez mnogo muke.

Prosti mentalni modeli i njihove vradžbine vežbaju ljude da brzo i lako razmišljaju bolje. Ne optimalno, ne apsolutno tačno, ali bolje u smislu da su njihovi mentalni modeli kada predvide šta će se realno desiti kad bi se desio događaj A, u svojim razmišljanjima i nagađanjima bliži nego pre debate. Zato je naslov ovog dela teksta Realnije promene u procesu razmišljanja.

Nerealnije promene u procesu razmišljanja

Ovaj deo teksta zanemariće sve maligne promene koje nastaju usled toga što ni debateri ni sudije nisu prosečne ili medijalne osobe, i što time debata nagrađuje kalibraciju i približavanje mentaliteta ka sudijskom, a ne realnom. Mislim da je to fer, jer se radi o društvenoj a ne intelektualnoj boljci koja je specifično vezana za debatu.

Prvi i najveći problem je epistemiološka neiskrenost. Po pravilima debate statistike i studije nisu ubedljivi dokazi sami po sebi, što dovodi do smešnih situacija u kojima sudije ne veruju da bugari i albanci žive u Severnoj Makedoniji jer nemaju strukturalne razloge zašto je to tako, ili situacije u kojima se timovi gađaju brojevima kako bi dokazali da SAD ili Rusija imaju više aviona što im daje mogućnost da (ne)napadnu Nemačku. Pravila debate tako stvaraju okruženje u kojima se istraživanje na različite teme skoro i ne nagrađuje, jer su izmišljanje i laganje nekad čak i ubedljiviji jer sa sobom nikad ne donose kontraintuitivne zaključke ili tačne ali teško dokazive pretpostavke koje nauka i statistika vuku. Čak i kad ništa od ovoga nije slučaj, u sobama punim iskrenih ljudi, nagrađuje se vrlo plitka i prosta argumentacija i epistemiologija. Što je lepo i korisno kada pre debate neko nije imao pojma da tema postoji, a kamo li šta da misli o njoj, ali dovodi do stagnacije vrlo brzo kada naučimo išta o temi.

Drugi problem je težnja ka status quo (SQ) idejama i argumentima. Gadno je što se ovaj problem dešava na dva nivoa. Prvi nivo je direktna posledica toga da smo, kada raspravljamo o prošlosti, jako sigurni kakve je posledice istorijska odluka imala, a vrlo nesigurni kakve bi posledice imala drugačija odluka. Voda se pritom dodatno muti činjenicom da događaji, ljudi i okolnosti međusobno interaguju na brojne i čudne načine, tako da ne možemo predvideti dugoročne posledice čak i neke male promene. Na primer, kada neko zagovara da bi bilo bolje da je osoba X umesto aktuelnog premijera na vlasti, branioci premijera se uvek mogu uhvatiti kako je on (kao da je to lično radio!) izgradio Y kilometara puteva i obnovio Z bolnica, kao i da su to činjenice i posledice stvari koje su se već desile. Sa druge strane, kažu ljubitelji trenutnog premijera, ne možemo znati da li bi osoba X mogla da toliko postigne, a uz to bi i osoba X krala, možda i još više od premijera! Ta reč, sigurnost, lažno ušuška um i kao da ga pošalje na spavanje, i na emotivnom nivou i na intelektualnom nivou.

Drugi nivo na kome se dešava težnja ka SQ idejama je struktura suđenja. Za neupućene, u BP debati sami takmičari daju ocene sudijama, ali se mnogo više gledaju procene ostalih sudija iz istog panela. Dakle, sudije međusobno dele jedni drugima ocene na osnovu toga koliko se slažu sa presudom i koliko se slažu sa razlozima koje drugi imaju kao obrazloženje presude runde koju su svi zajedno slušali. Na osnovu tih ocena i mišljenja sudije ubuduće dobijaju prestižnije (predsedavajuće uloge, uloge u finalu ili polufinalu) ili manje prestižne uloge, što za posledicu ima da dugoročno ostaju da (nam) sude sudije sa relativno visokim ocenama. Problem je u tome što proces ocenjivanja bira sudije koje nisu kreativne, i koje, mnogo bitnije, nisu spremne da izađu izvan okvira onoga što su već čuli i uzmu druge ideje i argumente u obzir. Kalkulacija je za svakog pojedinačnog sudiju prosta: veća je verovatnoća da dobijem višu ocenu ako me ti čudni argumenti nisu ubedili, i zato neću protivrečiti ostalima, jer je velika šansa da njih čudni argumenti nisu ubedili čime bi mi dali nižu ocenu na osnovu moje drugačije presude. Bolna začkoljica je što nije neophodno ni da je percepcija ostalih sudija kao ljudi koji nisu poverovali u čudni argument tačna, već je dovoljno da je ona pristuna. Još bolnija kvaka je što nije potrebno da iko od sudija razmišlja ovako svesno, sistem nagrađuje i sudije koje ovako razmišljaju podsvesno. Efekat drugog reda je što se nagrađuju debateri koji razmišljaju u skladu sa već iznetim, i pričaju takve argumente, što dalje još više selektuje i sudije i debatere na pomenut način.

SQ težnja u debati i njene posledice bile su katastrofa po ljudski rod: (p)održava se jednoumlje, ubija raznovrsnost političke misli, znatno smanjuje dijalektika kroz koju se dostižu bolje ideje jer se ograničavaju ideje koje se mogu izneti uopšte, debateri (a naročito srednjoškolci) se ubacuju u nezdrave šablone gde ne uče da misle već uče magične vradžbine koje su ubedljive sudijama iz njima nepoznatih razloga.

Izbor kao rešenje

Potrebno je napraviti izbor na dva dobra nivoa kako bi debata bila dobra.

Prvi nivo je vrlo prost ali i neintuitivan zagriženim debaterima, i to je: izlazak iz striktno debatnih krugova i učestovanje u drugim intelektualnim krugovima i razgovorima ili društvu uopšte, čime se ideje i koncepti iz debate potvrđuju i pobijaju kao nešto što je u opštem slučaju tačno ili dobro.

Drugi nivo je korišćenje kefala i dovođenje određenih stavova o logici i epistemiologiji do apsurda. Na primer, SQ težnje u debati na kraju svih krajeva ukazuju da nema ničeg novog pod Suncem, i da nemamo šta tražiti u izgradnji sistema koji do sada nisu postojali, što je očigledno netačno, i kao takvo se može odbaciti.

Zaključak

Sve ovo zvuči dobro, ali kao da se dobrobiti debate mogu ostvariti samo tako što se debata kao aktivnost praktikuje u manjoj meri i sa začkoljicama.

Zašto se dobre strane debate ne mogu prirodno istaći a loše strane ne mogu izbledeti vremenom?

To pitanje je puno pretpostavki, i moj odgovor bi bio da je njegova pretpostavka da se mane debate ne mogu prirodno rešiti neispravna. Dovoljno bi bilo, na primer, da mala grupa principijelnih i relativno poštovanih sudija ne bude ucavljeno i sluša debatere koji pričaju navodne ludosti. Ili, da se promeni kriterijum po kojem se sudije i njihove runde biraju. Ostajem štur kako bih podstakao razmišljanje i diskusiju.

Moj poslednji odgovor na pitanje iz naslova je da je debata dobra za mozak onoliko koliko smo umereni u tome kako se ponašamo unutar nje, i koliko se umereno ponašamo u odabiru koliko joj vremena, ljubavi i truda posvećujemo. Na operativnom (skoro fonovskom) nivou rekao bih da je vrlo korisno pratiti i usvajati debatu kroz kurs debate prve dve godine, posebno za mladi um, ali i da je optimalno debatovati manje od pet turnira godišnje, a nikako sve turnire koje nam domaći i strani organizatori brižno nude, ako je cilj intelektualni boljitak.

Logika iza preporuke je vrlo prosta i zasniva se na zanimljivoj vrsti selekcije. Prve dve godine dovoljne su da se nauče svi koncepti koji su korisni i u debati i u životu, s obzirom na to da od treće godine bavljenja debatom kreće napredni kurs koji se više fokusira na stvari koje cene većinom samo sudije i ostali debateri. Nakon usvajanja koncepata, oni će se, ako su stvarno korisni, koristiti i primenjivati izvan debate, u školi, na fakultetu, na poslu, u radovima… Oni koncepti koji nisu korisni prirodno će sresti zaborav u umu debatera. Debatovanje pet turnira godišnje izuskuje deset dana godišnje, što je dovoljno da se održi kontakt sa starim debatnim prijateljima i obnavlja jasnoća govora ili neki drugi element intelekta koji se može vežbati najefektivnije na debati, ali nedovoljno da neko postane opsednut debatom, debatnim uspesima, i time šta sudije vole.