Hedonostička traka je opis one fraze, čovek se na sve navikne. Iza floskule stoji mučna poruka da ne možemo biti srećniji – jer ako se naviknemo na nešto dobro, više to i ne osećamo. Logički je tačan i naizgled suprotan zaključak, dugoročno ne možemo biti ni nesrećniji.

Teorija opisuje lična osećanja nakon velikih promena u životu, ali ne i zašto se osećamo tako, sem na najosnovnijem nivou. Neću vas zamarati uprošćenim objašnjenjem o tome kako se na ćelijskom nivou receptori desenzitizuju vremenom, tj. zahtevaju više stimulacije kako bi dale isti hemijski odgovor.

Monalizanski osmeh hedonističke trake po pitanju smisla i uzroka sreće nije slučajan, već ističe metode kojima se ona proučava – naučno i od strane psihologa, daleko od pronicljivih očiju filozofa.

Naučna literatura ukazuje na to da ni razvod ni brak dugoročno ne utiču na sreću većine ljudi, ali utiču na zadovoljstvo i dobrobit u širem smislu. Druga studija pokazuje da se čovek nakon amputacije noge vrati na osnovni nivo sreće posle već osam nedelja. Treća piše o tome kako unutrašnji lokus kontrole uz niski neurotizam i visoku otvorenost najviše utiču na lični doživljaj zadovoljstva. To su problemi nauke koja lepo opisuje i objašnjava ono što je tu, ali ga nikako ne uklapa u kontekst i mudrost o tome kako treba živeti i zašto.

Žvaćući misli o hedonističkoj traci naleteh na nemir. Ako uzmem da svakog dana trčim određen broj krugova oko parka, isprva mi je teško i mišići mi rastu kao i zapremina pluća ili efikasnost mitohondrija. Međutim, vremenom postaje subjektivno lakše jer se telo prilagodilo, što je medveđa usluga, jer onda stagniram. Za vežbanje i efektivan napredak je potrebno povećavati opterećenje često (eng. progressive overload). Problem je što sa tim povećanjem optrećenja opet dolaze bolovi u mišićima, manjak daha, umor, napor… Veći problem je što se isti princip primenjuje i na učenje za ispit, i na napredak u poslu, i na sve ostalo što čovek ište da nauči.

Pred nama su tri pouke:

1. Dugoročno ne možemo biti srećniji od nekog tamo proseka.
2. Ne možemo biti ni nesrećniji.
3. Napredak zahteva stalno povećanje intenziteta i neprijatnosti koje ono donosi.

Spojimo li prvu i drugu, dolazimo do zaključka da ako gledamo samo puku sreću, i nije bitno što činimo ili koliko smo dobri u nečemu.

Pridružimo li prvoj treću, dobijamo utisak da sebe izlažemo poteškoći kako bi se zavrteli u krug i završili na start liniji.

Druga i treća teza usmeruju na nadahnutije vode – lave, svakako te (ne) boli, samo ti biraš da li si posle bola bolji.

Tri protivrečne rečenice roje se i ne usmeravaju ka mirnoj obali, već nas odvlače ka pučini, sličnije vetrovima oluje nego pesmama sirene. Moramo ih ili pobiti ili prihvatiti. To su dve suprotnosti hedonističke trake; praznina njenog smisla koja nam ne obrazlaže zašto da se uopšte osvrćemo na nju, i efektivna vežba koja opisuje stanje napretka kao često neugodno. Svaka od njenih suprotnosti postoji u svojoj dimenziji, i zato te dve suprotnosti nisu međusobno suprotne već samo drugačije.

Kada ne mogu da se iskobljam iz ambivalentnosti, obično je to zato što brkam dve stvari. Kontradikcija nastaje kao bezumno i nasilno mešanje dve čiste istine koje tako prave tamnu i mutnu močvaru.

Verujem da smo u ovom slučaju pomešali puku sreću sa smislom – eudaimoniji. Skokom koji je napravio i Aristotel mnogo pre nas možemo pokušati da preskočimo močvaru i zagazimo u potpuno drugačiju i čistu reku, kao po prvi put. Prvi korak ka tome je da preformulišemo pouke u skladu sa tim da li se odnose na trenutni osećaj bola ili sreće (poput uboda igle kad se vadi krv ili zadovoljstva prilikom jela), ili se odnose na zadovoljstvo smislenog života koji je mnogo teže opisati. Možda ste to zadovoljstvo okrznuli nakon što ste umorni od celodnevnog nošenja nameštaja bratu da se useli u novi stan legnete u krevet i znojavi i nikakvi i zadovoljni. Ili ste u trenutku napustili sve svoje brige na poslu kad ste shvatili da je porodica najbitnija, da je preostalog vremena sa starijima sve manje, a nadolazećih lepih trenutaka sa mlađima sve više.

Tri čistije pouke:

1. Trenutna sreća se može menjati iz trenutka u trenutak, ali se dugoročno naviknemo na lepe stvari poput besnog auta i vratimo u prosečno stanje.
2. Trenutna sreća se može menjati iz trenutka u trenutak, ali se dugoročno naviknemo na ružne stvari poput razvoda braka i vratimo u prosečno stanje.
3. Napredak u cilju zadovoljstva (smisla, eudaimonije) zahteva stalno povećanje intenziteta i neprijatnosti koje ono donosi.

Njihovo spajanje i življenje ostavljam nam kao nešto što postoji isključivo u praksi. Praksa (tj. neposredno iskustvo izmereno naukom) je utvrdila postojanje hedonističke trake i efektivnog vežbanja, a uz to ih je potpuno zbunila i usmerila protiv nas samih, teorija nam je razlučila istinu od mudrosti, što nam ponovo ostavlja praksu da sprovede te uvide, do nove zbrke i igre.

Zašto se samo ne adaptiramo na osećaj smisla kao što se adaptiramo na hedonističke draži?